Posle prvih šest titula Kupa šampiona koje su osvojili sovjetski klubovi – ASK (1958–60), CSKA (1961, 1963) i Dinamo iz Tbilisija (1962), dvostruki finalista Real im je konačno pomrsio račune 1964. Naredne godine, išao je na svoju drugu uzastopnu krunu, a rival u polufinalu bio mu je OKK Beograd. Trener Pedro Ferandiz imao je na raspolaganju izvanredan sastav, na čelu sa Emilijanom Rodrigezom, tada jednim od najboljih evropskih strelaca. Prvi meč, 10. marta 1965, igrao se u Madridu. Real je pobedio sa 84:61 (43:32), a istakao se američki centar Bob Bardžes, sa 24 poena. Realu su se tada suprotstavili sledeći igrači: Radivoj Korać 19, Trajko Rajković 29, Bogomir Rajković 2, Dragutin Tošić 3, Milorad Erkić, Zoran Maroević 8, Brunislav Pavelić, Ljubomir Stanković, Zoran Bojkić, Momčilo Pazman. U sastavu nije bilo reprezentativaca Nikolića i Gordića, što je bio nenadoknadiv hendikep.
Put u Madrid bio je nešto nezaboravno za OKK Beograd i neke njegove simpatizere koji su imali privilegiju da, zajedno sa timom, čarter-letom odu na utakmicu. To je bio krupan novitet u jugoslovenskoj košarci. Na taj put su išli i novinari. Bilo je obavezno da se ide preko Nice jer su se u njoj, u španskom konzulatu, vadile vize.
Revanš u Beogradu bio je priča za sebe: nezvanično – najduži meč u istoriji evropskih kupova. U OKK Beogradu su i pored poraza od 23 razlike verovali da mogu u finale. Gordić je izostao sa prvog meča jer je bio u vojsci, ali se priključio ekipi za revanš. Ni sam nije znao kako je klub to izdejstvovao, jer vojska je tada puštala igrače samo u reprezentaciju. I danas se pita da možda i sam Tito nije umešao prste, pošto bi bila velika stvar da jugoslovenski šampion izbaci prvaka Španije. Gordić je došao nespreman, direktno sa straže, a Bora je morao desetak puta da ga izvodi iz igre, zbog grčeva.
„Real je imao strance, imao je budžet. Mi nismo imali ni strance, ni budžet. Ali smo, svejedno, dostojno, reprezentovali zemlju. Bio je jedan peškir za sve nas, a oni su imali svi po svoj peškir, sa izvezenim inicijalima. Obučeni kao gospoda, svi odela kad putuju... Mi smo bili dostojanstveni na svoj način.” (Slobodan Gordić)
„Pitate me zašto mislim da je ta naša utakmica sa OKK Beogradom najduža svih vremena? Pa, jednostavno: tog dana se u Madridu igrala i jedna fudbalska utakmica, koja je počela posle naše i završila se pre nje!“ (Kliford Luik)
Španci su kod kuće pobedili sa 84:61 i došli su da rutinski završe posao. Trener Pedro Ferandiz i asovi poput Kliforda Luika, Emilijana Rodrigeza, Boba Bardžesa i Lola Sainza nisu ni slutili šta ih čeka u Beogradu. Suočili su se sa do tada neviđenim iskušenjem, ne sluteći da će odigrati najduži meč u karijeri.
„Pedro Ferandiz i ja bili smo i ostali prijatelji. Čak se i danas zafrkavamo na račun te utakmice. Jedino ne može da zapamti ime Gojka Radojkovića, službenog komesara Fibe, jer tada su komesari bili domaći ljudi, pošto još nije bilo dovoljno novca. Sudije su bile neutralne, ali komesar je bio domaći. Gojko je trebalo da kontroliše sat. I Pedro priča: Odem kod njega, a on kaže: „Šest minuta.“ Dođem posle pola sata: „Pet i po minuta.“ (smeje se). Ipak, to odugovlačenje je više štetilo nama. Uprava kluba, koja se dogovorila da se meč oteže unedogled, nije se konsultovala sa mnom. Htela je da se revanšira Realu za loš tretman koji smo imali u Madridu. A postojalo je i ono da treba tući Špance zbog Franka, zbog političkih odnosa Jugoslavije i Španije. Da su košarkaški znalci vodili računa o vremenu, mogli smo da dobijemo utakmicu. U prvom poluvremenu smo maltene stigli razliku i trebao nam je predah. Međutim, neko je pomislio da možda treba da rešimo meč pre odlaska na odmor. Tako smo počeli da padamo, jer smo imali svega pet–šest vrhunskih igrača, a Španci da se dižu. I na kraju smo pobedili sa 113:96.” (Bora Stanković)
Taktika sa zaustavljanjem vremena pored sportskog motiva imala je i političku pozadinu, a to postaje jasno tek kada se vidi ko je sedeo za zapisničkim stolom i oko njega. Vreme je vodio Sava Radović, za zapisnik je bio zadužen Miomir Lilić, a uz njih je bio i Aleksandar Protić, merilac 30 sekundi. Međutim, Radović nije „komandovao” vremenom, već predsednik OKK Beograda Ivo Radulović, načelnik Udbe… Radović nije imao previše izbora, jer je njegov brat Dušan u to vreme ležao na Golom otoku.
„Dok moj brat leži na Golom otoku, čovek koga je zadužio Ivo Radulović sedi iza mene i govori mi kad da pustim, a kad da zaustavim sat”, objasnio je jednom prilikom svoj nezavidan položaj Sava Radović, otac budućeg košarkaša OKK Beograda i reprezentacije Jugoslavije Zorana Radovića.
Revanš polufinala odigrao se 21. marta 1965: OKK Beograd – Real 113:96 (45:32). Strelci za domaćina bili su: Radivoj Korać 60, Miodrag Nikolić 17, Slobodan Gordić 16, Trajko Rajković 12, Bogomir Rajković 8, Dragutin Tošić 5, Milorad Erkić, Zoran Maroević 2, Brunislav Pavelić, Sreten Savić 8, Ljubomir Stanković 2, Zoran Bojkić, Milan Stevanović.
„Sećam se tog meča kristalno jasno. Sat je bio pokvaren (ha–ha–ha…)! Pre svega, pamtim dolazak u Beograd. Imali smo sjajne odnose sa OKK Beogradom koji nas je sjajno dočekao. Tada je Real prvi put igrao u Beogradu. Sve je bilo besprekorno... Međutim, iako je prvo poluvreme trajalo normalno, drugo je trajalo onoliko dugo koliko je želeo Bora Stanković ― moj brat, dugogodišnji prijatelj i čovek kome se divim. Onog trenutka kada je uvideo da neće moći da nas prestignu i da će se meč odužiti u nedogled, odlučio je da je kraj. Trebalo je to doživeti. Sat je bio ručni, nije bilo semafora, sve se radilo preko zapisnika, a igralište se nalazilo na sredini velikog stadiona, tako da se utakmica završila onda kada je Bora Stanković to odlučio.” (Pedro Ferandiz)